Rivalstvo Zapada i Kine postalo je napeto u poslednjih nekoliko godina, a očekuje se da se ovaj trend nastavi. Ovo je kontekst u kojem kineske aktivnosti na Balkanu postaju sve izraženije. Iako dr Helena Legarda i dalje opisuje “otiske” Kine u regionu kao plitke, dodaje da oni brzo rastu, što dovodi zemlje koje pokušavaju da uspostave ravnotežu između Kine i Zapada u nezgodan položaj.
Razgovarali smo sa dr Legardom, istraživačicom saradnicom na Mercator institutu za kineske studije iz Berlina povodom Konferencije o Crnom moru i Balkanu, koju je organizovala Fondacija NATO koledža za odbranu (NATO Defence College Foundation), na kojoj je učestvovala.
European Western Balkans: Jedna od oblasti kojom se bavite je politika NATO-a prema Kini. Kako biste opisali njenu trenutnu formu? Da li NATO vidi Kinu kao bezbednosnu pretnju?
Helena Legarda: Na samitu 2021. čelnici NATO-a prvi put su izjavili da kineske ambicije i ponašanje predstavljaju „sistemske izazove međunarodnom poretku zasnovanom na pravilima“ i bezbednosti Alijanse. Generalni sekretar Stoltenberg napomenuo je da to ne znači da Alijansa Kinu smatra protivnikom. Ali izjava i dalje znači da među saveznicima postoji konsenzus da uspon Kine i njeno globalno širenje predstavljaju brojne bezbednosne izazove za NATO koji se ne mogu zanemariti i s kojima se najbolje pozabaviti zajednički.
U fokusu NATO-a, razumljivo, ostaje odnos sa Rusijom i tekući sukobi na njegovom južnom boku, na Bliskom istoku i u severnoj Africi. Ali Alijansa je shvatila da se sve veća projekcija moći Kine već oseća izvan Indo-Pacifika, posebno u evropskom susedstvu.
EWB: Preovladava ocena da će odnosi između Zapada (uključujući NATO) i Kine biti sve napetiji kako vreme prolazi. Mislite li da je to neizbežno? U kom pravcu očekujete da će se odnos razvijati u budućnosti?
HL: Nemoguće je predvideti kako će se odnosi između Zapada i Kine razvijati sa apsolutnom sigurnošću. Međutim, sem ako ne dođe velikih promena politike bilo koje od strana, trenutni trendovi ukazuju na to da ćemo u narednih nekoliko godina videti nastavak trenutnih tenzija i geopolitičke konkurencije.
Kina nastavlja da teži svom cilju da postane globalna sila do 2049. godine, i njena sve agresivnija spoljna politika i međunarodno ponašanje se verovatno neće bitno promeniti. Rukovodstvo Komunističke partije Kine i dalje smatra da „vreme i zamah“ idu u prilog Kini, jer „Istok raste, a Zapad opada“. Zapadne zemlje s obe strane Atlantika sada su se probudile pred izazovima koje Kina postavlja pred njihove interese i sigurnost, kao i prema međunarodnom poretku zasnovanom na pravilima, te preduzimaju mere za njihovo rešavanje. Ovaj novi skepticizam u vezi naracija i ambicija Pekinga biće teško preokrenuti preko noći, pa treba očekivati da će odnosi zasad ostati napeti.
EWB: U članku iz 2019. napisali ste da su EU i Sjedinjene Države do sada usvajale različite pristupe Kini, posebno u sferi bezbednosti. Da li se to u međuvremenu promenilo? Gde su razlike danas?
HL: Otkako je predsednik SAD Džo Bajden preuzeo dužnost, videli smo porast transatlantske razmene i koordinacije u pogledu politike prema Kini. To je bilo očigledno na poslednjim samitima G7, NATO-a i EU-SAD. Čini se da su obe strane postigle konsenzus o činjenici da Kina predstavlja niz pretnji i izazova sa kojima se mora suočiti, kao i o činjenici da je zajedničko delovanje najefikasniji način za to.
Međutim, EU i SAD i dalje imaju različite prioritete i pristupe Kini, a razlike postoje i među državama članicama EU. SAD su Kinu identifikovale kao strateškog konkurenta i već je smatraju pretnjom. EU, s druge strane, i dalje želi da zaštiti svoje ekonomske veze s Pekingom i pristupila je odnosima s Kinom koji Peking istovremeno označavaju kao „partnera, konkurenta i rivala“, ostavljajući tako prostor za saradnju po pojedinim pitanjima. Evropa je, međutim, postala svesnija novih realnosti kineskih globalnih ambicija, i sve više uključuje geopolitička i strateška razmatranja u procese kreiranja politike. Činjenica je da ekonomska pitanja i dalje imaju prednost u raspravama EU o Kini, s obzirom na bliske komercijalne veze nekih država članica sa Pekingom. To znači da će biti teško postići koordiniranu transatlantsku akciju u brojnim oblastima, uključujući sigurnosni i odbrambeni prostor
EWB: Kineske aktivnosti na Balkanu postaju sve izraženije kako godine prolaze. Koliko biste rekli da je ovaj region važan za Kinu? Šta ona želi da postigne na Balkanu?
HL: Kineski “otisak” na Zapadnom Balkanu je još uvek plitak, ali brzo raste. Za Peking je ovaj region važan jer pruža ekonomske, političke i strateške koristi. Prvo, uključivanje Balkana pruža ekonomske koristi kineskim firmama, pri čemu region služi kao ulazna tačka u Evropu za Inicijativu „Pojas i put“, ali je oslobođen strogih pravila i standarda EU. Takođe omogućava Kini da izgradi partnerstva i poveća svoj uticaj na zemlje koje su ili kandidati ili potencijalni kandidati za članstvo u EU. To Kini može pružiti legitimitet za njene spoljnopolitičke inicijative, uključujući “Pojas i put”, kao i šansu za evropsku podršku u multilateralnim organizacijama.
EWB: Takođe ste analizirali ocenu generalnog sekretara NATO-a Stoltenberga, koji je rekao da se suočavanje sa izazovom iz Kine ne odnosi na odlazak NATO-a u Južno kinesko more, već više približavanje Kine NATO-u. Da li je prisustvo Kine na Balkanu deo ovog trenda? Koja je to bezbednosna dimenzija iz perspektive NATO-a?
HL: Iako Kina danas ne predstavlja direktnu vojnu pretnju Alijansi, ograničen fokus na aktivnosti Pekinga u Indo-Pacifiku ne odražava realnost globalnog bezbednosnog prisustva zemlje. Kineski bezbednosni angažman na Zapadnom Balkanu i dalje je ograničen, ali već postoje jasne implikacije za NATO na koje Alijansa sve više obraća pažnju. Rastući uticaj Kine može uticati na kolektivnu bezbednost Alijanse. Uticaj Pekinga na vlade u regionu, zahvaljujući svojim ekonomskim polugama, bliskim vezama sa političkim elitama i narativu o Kini kao alternativi EU ili SAD-u, takođe može ugroziti jedinstvo Alijanse.
Osim toga, ulaganja kineskih kompanija u i nabavka kritične infrastrukture takođe mogu dovesti u pitanje sposobnost NATO-a da obezbedi sigurnu komunikaciju i interoperabilnost, narušavajući otpornost Alijanse. Rastuća vojna saradnja između Kine i Rusije takođe izaziva zabrinutost da bi Peking mogao doprineti pojačavanju pretnje koju Rusija predstavlja za Evropu, uključujući Balkan i region Crnog mora.
EWB: Srbija se uključila u izvesnu bezbednosnu saradnju sa Kinom (policijska saradnja, Huawei sigurnosne kamere u Beogradu itd.) Takođe podržava njene stavove o Hong Kongu i Sinđanu. Očekujete li da će ovo „balansiranje“ između Kine i EU/NATO-a biti dugoročno održiv za zemlju koja ima aspiracije za članstvo u EU?
HL: Srbija je jedan od najbližih kineskih partnera na Balkanu, a takođe je i primalac velike većine kineskog finansiranja u regionu. Kako bi zaštitio svoje ekonomske veze sa Pekingom i iskoristio spoljnopolitičku fleksibilnost koju kinesko prisustvo daje toj zemlji, Beograd je podržao kineske stavove po brojnim pitanjima. Srbija je, takođe, partner NATO-u preko Saveta za evroatlantsko partnerstvo Alijanse, kao i kandidat za pristupanje EU.
Čini se da Beograd pokušava da balansira između Kine i Zapada, ali održavanje bliskih odnosa sa Pekingom često zahteva političke ustupke zbog kojih će veze Srbije sa EU i NATO biti sve napetije. Kako geopolitička konkurencija raste, a EU i NATO zauzimaju jači stav u odnosima sa Pekingom, Srbija će se verovatno naći u procepu između svoja dva partnera.