U većem delu javnosti koja je kritički nastrojena prema vlasti, postoje suštinski dve reakcije na odnos Evropske unije prema situaciji u Srbiji. Kada stignu kritički tonovi, često se sa preteranim optimizmom tumači da „Vučića puštaju niz vodu“, a kada takvi tonovi izostanu i nastave se uobičajeni diplomatski odnosi, EU se kritikuje da održava Vučića na vlasti na koju su ga, uostalom, i sami „doveli“.
Realnost se, naravno, nalazi između ova dva ekstrema. Niti će EU ući u otvoreno rušenje vlasti Aleksandra Vučića, niti radi sve što može da tu vlast održi. Postoji spektar aktivnosti koje se nalaze između tih opcija i u kojima se EU kreće više od deceniju.
Poslednjih meseci, ove aktivnosti se pomeraju ka onom delu spektra koji manje odgovara vlasti, a to je bilo vidljivo i ove nedelje. EU se delimično distancira od nje i pokazuje se zainteresovanost za potencijalnu alternativu u Srbiji.
Najočigledniji signal u tom pravcu jeste najava Evropske narodne partije da će razmotriti članstvo SNS u svojim redovima – čak i ako se zadrži na tom „ukoru pred isključenje“, to je probijanje psihološke granice u odnosima SNS i EPP koji će ih učiniti trajno krhkim.
Situacija nije onoliko čista koliko bi voleli protivnici vlasti. Pojedini evropski lideri, doduše ređe, i dalje održavaju diplomatske odnose sa vlastima u Srbiji, što potonjima daje priliku da dobiju sliku „srdačnog razgovora“ za unutrašnju upotrebu.
Međutim, pohvale na račun reformi i evropskog puta Srbije već mesecima se ne mogu čuti, kritike su učestalije, a tokom prolećnih poseta zvaničnika EU Balkanu došlo je i do sastanaka sa opozicijom – samo u Srbiji, i ni u jednoj drugoj zemlji regiona.
Ovakva promena ponašanja Evropske unije, ipak vidljiva za pažljive posmatrače situacije, rezultat je više faktora.
Tu su, naravno, protesti u Srbiji, koji su nedavno ponovo došli u fokus međunarodne štampe. Zatim, tu je sve veća nevoljnost vlasti da makar na papiru sprovodi evropske reforme i krene da usklađuje spoljnu politiku sa EU. Konačno, opozicione partije su produbile veze sa svojim evropskim partnerima i intenzivirale pritisak na donosioce odluka unutar EU.
Da li će Evropska unija nastaviti da se pomera ka ovom, sve distanciranjem i kritičnom delu spektra u odnosu na vlasti, zavisi od dva faktora.
Prvi je sposobnost vlasti da Srbiju drže na proevropskoj liniji, i u smislu procesa evropskih integracija (a tu se sposobnost sve više smanjuje) i u smislu geopolitičkih tema. Drugi faktor je kristalizacija i personalizacija opozicione strane, odnosno stvaranje opipljive perspektive buduće vlasti sa kojom bi EU mogla da sarađuje.
Ali, ako stvari i nastave da se kreću u ovom pravcu, postoje granice koje EU gotovo sigurno neće preći, barem dok promena vlast u Srbiji ne bude na dohvat ruke.
Šta realistično može da se očekuje od EU kao maksimum u ovim okolnostima? Smanjivanje pohvala, povećavanje kritika, eventualno uskraćivanje nekih sredstava iz programa poput Plana rasta za Zapadni Balkan, i nastavak distanciranja, čiji krajnji domet može da bude isključivanje SNS-a iz Evropske narodne partije – ako ne sada, onda u nekom trenutku u budućnosti.
Sve preko toga bi već bilo drastično i iznenađujuće. Iz perspektive EU, uvođenje (targetiranih) sankcija bi samo iseklo kanale uticaja na vlast u Srbiji koji i dalje koliko-toliko postoje. Takav potez ne bi oborio Vučića, bar ne odmah. S druge strane, dobili bismo vlast koja više ne bi morala preterano da se obazire na međunarodne reakcije na eskalaciju represije, jer bi već bila kažnjena za to.
Ti obziri i dalje postoje kod Aleksandra Vučića, što smo videli povodom njegovih reakcija na pisanja međunarodnih medija u avgustu, kao i već uobičajenom kampanjom kontrole štete u Briselu ove nedelje, za koju je zadužena Ana Brnabić. Spoljna legitimacija, ako ne kao demokratske i proevropske opcije, ali onda makar kao opcije koja „može sa svima“, i dalje je bitna za SNS.
Ta legitimacija mogla bi da se dodatno smanji u mesecima koji dolaze, što će zavisiti od okolnosti. Ali, EU neće „dovoditi“ nekog drugog na vlast u Srbiji, kao što nije dovela ni SNS, već su građani za to glasali. Uloga EU može da bude ključna u rešavanju eventualne post-izborne krize, ali pre toga će morati da se obavi posao na unutrašnjem planu.